PRSTEN SILE

Mudrog Vepra upoznao sam 2006. godine tokom druge posete Dalai Lame Tibeta u Tuksonu, Arizona, SAD. Došao je iz Nju Meksika da prinese darove Avalokitešvari u ime Siuks i Čiroki Ljudi odande sa rezervata oko mesta San Acacia; i kao deo grupe lidera iz još desetak plenema Arizone, Kolorada, Kalifornije i Nju Meksika koji su poštovaoci lika i dela Njegove Svetosti XIV Dalai Lame Tibeta, već dugi niz godina.
O bliskosti Ljudi i Tibetanaca ima dosta toga napisanog i uradjenog. Samo da pomenem još iz 1960tih kada je u vreme trogodišnje totalne suše u goste došao veliki Karmapa Rinpoče XVI, i nevidjeni pljusak je pao te prve noći boravka Tibetanca Karmape kod Ljudi Arizone. Negde na pola puta izmedju Tuksona i Yume Karmapa Rinpoče se manifestovao kao neki instant Dodole Darma Kralj i spasao Ljude te velike muke! Tada je Karmapa XVI rekao da su Tibetanci i Ljudi ista plemena.
Kao i tokom prve posete Dalai Lame XIV u Tuksonu, Arizona 1993. i tokom te druge pomenute posete Tibetanskog duhovnog vodje 2006. bio sam jedno odredjeno smetalo u pripremi samog gostovanja, te sam tako dobio i tu priliku da se fundamentalno zbližim i sa Mudrim Veprom.
Tada, što je sačuvano i na četvorodnevnom neprocenjivom učenju izdatom na 4 dvd-a od strane Arizona Friends of Tibet-a, imao sam i vrlo neočekivanu i po meni i nezasluženu čast da sedim u delu bine (tako da kažem) koji je bio namenjen samo za Lame, monahinje i monahe. S desne strane od Dalai Lame XIV u centru.
Kada sam saznao za to svoje mesto bilo mi je bezbeze da sedim medju Lamama onako samo u nekom “civilu”; a opet mi nije bilo ok ni da se ogrnem monaškim tamno crvenim ogrtačem za tu priliku. Nisam monah u tom smislu no kao i mnogi i ja sam “urbani monah” kako smo to moj Srba i ja definisali odavno. Razmišljajući kako da se obučem sutra da bih ukazao poštovanje ovom retkom i vrlo specijalnom okasionu fina ideja mi se javila: orgnuću se lepo svojim multi-kolornim tkanim Navaho ćebetom kojeg mi je kći poklonila pre deset godina bar, i time ponuditi ovom skupu i prisutnima imanentno prisustvo Domaćina svih nas = originalnih plemena.
Ljudima ovoga što se u ovoj fazi ciklusa zove SAD.
Da se na bini vide njihove pigmentne boje i fino tkanje kao simbol gde smo.
Ovo nije prošlo neprimećeno ne samo jer sam tako u bojama odudarao od svih cenjenih Lama u tamno crvenom. Budući tako nerafiniran kao što jesam moram priznati i da mi je bilo drago gde sedim zbog jednog koji se malo preterano samo-predstavlja okolo po svetu kao Lama, ali je za ovu priliku eto sedeo u sedmom redu recimo.
Plemenski vodji su mi izneli svoju veliku zahvalnost odmah, a za vreme prvog i svečanog ručka u Tuksonu, Arizona 2006. sedeo sam izmedju Lame Dorjea i Mudrog Vepra. Ti si dakle Pumba, izneo sam svoj zaključak nakon upoznavanja s poštovanjem i prijatnom lakoćom i veselošću koja vlada gde god se Dalai Lama XIV pojavi i podigne vajb i budnost svima u svakom smislu. Glasni smeh Mudrog Vepra i Lama Dorjea toliko je zainteresovao sve koji su sedeli za dugim svečanim stolom te su “tell us, tell us” svi želeli da saznaju šta je bilo, ko je šta rekao tako smešno. I tada i tako je Mudri Vepar jedan od dvadesetak lidera Domaćih plemena – Ljudi – postao obožavan i poznat lik, izdvojio se od ostalih. Tu kreaciju njegovog Pumba avatara Mudri Vepar mi nikada nije zaboravio u najboljem smislu tih reči. Ova njegova epizoda u Tuksonu postala je i deo njihove plemenske priče od tada. A na kraju izuzetnog učenja Dalai Lame XIV koje nas je zbratimilo i pre povratka u Nju Meksiko Mudri Vepar me je pozvao da mu, da im, dodjem u posetu kad god hoću, i ostanem koliko god želim.
Svemu ovome ima 14 godina tokom kojih sam vozeći havjevom 25 kroz Nju Meksiko, ka Istočnoj obali ili nazad West, posetio Mudrog Vepra tri puta, a evo i sada ovih dana ove jeseni 2020 po četvrti put.
Dočekao me sa još pet Ljudi plemena već u prostoru snage i slobode, sa kalumetom – dugom lulom – u rukama. Pre ulaska u taj mesquite bršljanom obeleženi deo veličine fudbalskog igrališta svi elektronsku uredjaji ostavljaju se na stolu, kao i sve ostalo tipa torba, novčanik, sat…
U prostoru snage i slobode samo smo Ljudi, sve ostale odrednice ostavili za sobom – parasamugate!
Jedno kameno ognjište namenjeno je za susrete i veselja poput ovoga a drugo samo za vidarski ritual njihove saune u prostoru snage i slobode kada se 4 puta ulazi u saunu u ritualu kojeg vredi opisati jednog dana.
Nakon što smo popušili kalumet lulu duvana kojeg Mudri Vepar sam uzgaja podario mi je i flašu izvorske vode sa dugmetom suvog pejotla koje se u vodi rastakao tokom nedavnog punog Meseca, tri dana. Aqua de Peyo. Dok je primopredaja ovog poklona ravnog nekom odlikovanju u svetu kojeg smo ostavili za sobom trajala ograsio se i orao iz visina iznad nas. Domaćini su razmenili brze duboke poglede i radost a ja blago otvorio dlanove na gore da nemam ništa sa tim, što je izazvalo mog Pumbu da emituje još ljubavi prema meni takvom. Da, da to je za tebe brate moj insistirao je, ne budi skroman bez razloga, ovde nisi u… ovde smo svi Ljudi.
Ovaj orao je za nas brate Pubma odgovorio sam na rubu suza radosnica, zagrizao usnu. Eto priznajem.
Kao odgovor na ovaj izuzetan dar i ponovni susret darivao sam mu sve tri moje knjige na Engleskom i najavio i četvrtu knjigu, odnosno poslednju u trilogiji MOUNTING A TIGER koja valjda izlazi do kraja godine. Dok sam poklanjao i govorio svoje Mudri Vapar je svakom od knjiga dodirnuo teme sa pozdravom ljubavi – higeyuaska – a onda smo zaćutali, jako. Moji Čiroki jataci oko San Acacia su kao i svi Domaćni ovog polukontinenta veliki ćutolozi. Kada sam tokom prve posete i upitao Mudrog Vepra zašto Ljudi toliko ćute odgovorio mi je da to čine da bi dobro slušali, da bi dobro čuli.
Pametnom dovoljno.
Tako smo prekjuče jedno dva tri minuta u jakoj tišini slušali silu ljubavi i medjusobno bezuslovno poštovanje nas Ljudi… a onda sam silinu prekinuo svojim dubokim poklonom i e pa vreme je da se krene vibrom… najavljujući svoj pokret i nastavak vožnje dalje put Zapadne obale SAD.
Aaa da, da, vreme je za obed radosno je uzviknula Pilar, supruga Mudrog Vepra koja nas je sve vreme majčinski gledala i blagosiljala izvan prostora za susrete i zauzeta u prostoru iza saune sa još dvadesetak žena, omladine i dece.
I nastade radosna graja.
Da dešifrujem: kod mojih jataka proces je ne da na velika zvona ponude obed odmah po dolasku gosta nego tek jednom kada je jasno da nisam došao po obed i ne treba mi hrana, tada je vreme da mi promene plan molbom da budem velikodušan prema njima te ostanem. Da im učinim čast da ostanem. To gostu kod Ljudi daje dodatnu ulogu i snagu, ne mogu sad dalje da to… jer jasno je valjda i ovako.
Pilar i ekipa iza saune već su imali spremnu salatu od divljeg zelenila, oraha i kako se već zovu divlje Black Huckleberry… i pazi sad: osso buco od jelena!!
Opet je dečak koje je gutao Karla Maja bio na ivici suza radosnica od tog mirisa, ovih Ljudi i prisustva duha velikog poglavice Vinetua iz mog detinjstva.
Zaseli smo na prostrtu ćebad, s jedne strane muški s druge ženski. Kod mojih Ljudi i jataka valja da se pazi i poštuje žensko iznad svega. Prvo zaprosi pa onda gledaj, malte ne.
Mudri Vepar me je zamolio da blagosiljam jelo, i kako to bila u ovakvim prilikama iz topa sam im ne izrecitovao no polako zapevao Tibetanski blagoslov svima koji su u bilo kom smislu imali veze sa hranom koju sada uzimamo, od sadjenja semena pa do ovih usta, te i zahvalnost na samom činu održavanje hrama zvanog telo kroz blagoslovenu hranu podarenu od majke Zemlje i toliko bića i uslova koji su radili na ovoj hrani do ove trpeze i usta.
Meni direktno preko puta, sa ženske strane nije sedeo niko. U taj neki polu-prazan prostor i samo što smo počeli da obedujemo, umuvala se tinejdžerka koja je donela vruće kukuruzne tortilje, i zbog njih malo zakasnila. Nastavili smo sa obedom u tišini kad se smestila.
I vidim mala me gleda. Izgleda onako kao recimo Naomi Kembel kad je bila 19, crna duga kosa prava i lice slatko k’o med. U jarko zelenoj haljini više je gledaja no jela… dok joj nisam onako po Singidunumski polu-namignuo i malo podigao svoje man se vraga mala šta tu sad bezveze čelo. Svi a načito moj Pumba primetili su moju rekciju nekog strica recimo… i odćutali je s poštovanjem i mirnim zadovoljstvom.
Idem ja po još nakon malo reče mala i odleprša… a mi nastavismo da obredujemo u porodičnoj tišini i ljubavi.
Nekoliko minuta kasnije druga jedna jatakinja donela je još vrućih malih tortilja od kukuruza. Ova devojka oko dvadeset pet bila je živa vatra u očima i kovrdžavoj kosi i sa svim svojim djerdanima.
Evo tople su vrlo molim pazite svi vrlo, rekla mi je i veselo sela u taj prostor preko puta mene.
Uzeo sam jednu vrelu odmah dok je stajala i još malo duvao u nju; ali je valjalo da tako instant uzimanjem nagradim njen trud. Nastavili smo obed u tišini sve dok je ona opet nije prekinula: jel to lapis? pitanjem o mojoj mali – brojanici – oko vrata koju sam za ovu priliku izvadio i ostavio da budu preko majce a ne ispod majce.
Ne ovo je trkiz, odgovorio sam a svi se zgladali jer zaista imam brojanicu od lapisa.
Ma da, šalim se, naravno da je lapis, nastavio sam, i vrlo mi je draga jer se lapis teško buši, krhak je te su male – brojanice – od lapisa retke; a da ne pominjem da sam ovu lapis malu kupio tokom Dalai Laminog učenja u Tuksonu, Arizona kada smo se mi i upoznali nastavio sam gledajući te u nju te u mog dragog brata Pumbu, čistim očima bez direktnog interesa sprema malo starijoj sada ali ipak vrlo mladoj sestri i izuzetnoj prilici za nekog drugog. Mudri Vapar je kapirao moju totalno neutralnu ljubav i poštovanje prema osobi preko puta, i neskriveno je voleo što sam tu kod njih opet.
U tom momentu ukapiram da me verovatno testira… i u istom trenu spoznajem da sam nenamerno položio ispit kojemu se nisam ni nadao. Jedva sam izdržao da ne izreknem nešto u tom smislu i ajde bre aloo, ali me je Pumba preduhitrio sa eto to je moj SerbianoTibetano Jinpa glasnim zaključkom i punim zagrljajem. Kako sam osetio spuštenu ruku Mudrog Vepra na svojim ramenima tako sam se i dodatno opustio. Koje uzemljenje!
Potom i tačno tamo gde mi se skroz zapalio mišić od višednevne vožnje topli dlan Mudrog Vepra je pokretao ustajalu energiju… prisutni bol nestao je kao dim i osetio sam duboku opuštenost ispod plećki u tri navrata, tri nivoa.
Hombreee, companjerooo, oginalii glasno sam ovim afirmacijama dozvoljavao da mi Pumba vrati oba ramena i obe plećke u pun opticaj bez imalo bola i tenzije.
Any time oginalii, imaš jako i celo telo samo si se dosta naradio ovih dana. Ali eto gotovo je sad sve klizi opet.
Namashkar.
Ćutali smo još malo nakon ovog obreda obeda, a potom sam se dlavovima udario po kolenima te dlanove skupio u predelu lotosa srca… onda glavu spustio na ćebe, na Zemlju Majku i malo ostao tako u molitvi da sva bića bez izuzetka osete ovako nešto, ovakvu prisutnost i jedinstvo kad tad; pa krenuo da ustajem. Mudri Vepar mi je kao pomogao da se ustanem dajući time jasnu poruku svima ne da meni treba neka pomoć no da sam neki starina u smislu mudrosti i vredan poštovanja i brige tako da kažem.
Uuu bre Pumba La dont do that to me, I am just a wanderer rekao sam i svi smo opet prasnuli u smeh i graju. U toj opštoj sreći uzeo mi je levicu i na mali prst brzo stavio presten od kosti jelena, stegao mi ruku i potom je podigao do svog srca.
Sila je tvoja brate.